Skoči na sadržaj
avgust 21, 2013 / Dragan Savić

Uspeh je putovanje vođeno mudrošću

Dragan Savić

Uspeh je putovanje, a ne destinacija. Ova rečenica vam je verovatno poznata. Ona je nepotpuna zato što ne sadrži ključnu poruku – uspeh je putovanje vođeno mudrošću. Uspeh od nas traži više od svesti da je reč o putovanju, a ne samo o destinaciji.  Traži i mudrost. Presudna karakteristika takvog pristupa je poboljšanje života.  Hiljadama godina unazad mudri ljudi su govorili da je jedini apsolut u našem univerzumu bespočetno dobro, te da ništa osim njega ne postoji bez svoje suprotnosti. Često, nošeni svakodnevnim tempom života, ovu važnu činjenicu gubimo iz vida. Kada je Bog dao Solomonu mogućnost da izabere jednu vrlinu koju će mu darivati, Solomon je izabrao mudrost – da može da razlikuje dobro od lošeg. Za njega je to bio mudar izbor, a za nas snažna poruka.
Kao što svi znamo, naše društvo se oslanja na moć koju nose nove tehnologije. To je moć koja je promenila svet i koja nastavlja da to čini i dalje. To je moć koja obećava veliki napredak, ali i velika razaranja. To je moć koja pokreće stvaranje bogatstva i ekonomski podstocaj za dalja istraživanja i razvoj. Ali, isto tako, to je moć koja čuva „status quo“ koji zaustavlja ljudski razvoj na načine koje tek neki od nas vide.
Bez obzira koliko je uzbudljiva cela oblast nauke i razvoja novih tehnologija, malo je verovatno da će se nešto promeniti na bolje u našim životima, sve dok  ne shvatimo sile koje su nas učinile zavisnima od modernih tehnologija, te ulogu koju svi mi imamo u održavanju tih sila. Ne radi se samo o želji za moći koja pokreće novu tehnologiju. Reč je i o strahu da bez nje ne možemo da živimo.
Prebacivanje tereta (kada pravimo logičan, a izbegavamo mudar izbor)
„Sve veće oslanjanje na modernu nauku i tehnologiju i sve veći osećaj nepovezanosti i bespomoćnosti, proizilaze iz iste temeljne dinamike prebacivanja tereta“.

„Prebacivanje tereta“ je arhetipska sistemska struktura koja se pojavljuje kada ljudi deluju kako bi uklonili simptome problema i na kraju postaju zavisni od tih simptomatskih rešenja.
Nedavno sam, u pauzi treninga koji sam vodio, razgovarao sa finansijskom direktorkom jedne beogradske firme koja je postala ozbiljan zavisnik od lekova protiv bolova. Sve je počelo od glavobolje i dve tabletice protiv bolova. Kaže, „to mi je izgledalo tako normalno i bezopasno. Popila sam dve tablete i bol je nestao. Ja sam mogla da nastavim da „normalno živim“(!)“.
Uzrok njenih problema (glavobolje) bio je stres izazvan obavezama na poslu i neslaganjem unutar porodice (sukob sa mužem) koje su jednostavno premašivale njene mogućnosti. „Uspešna“ medicinska intervencija, upotreba jakih, a kasnije sve jačih lekova, samo je prikrila dublji problem. Nerešavanje pravog problema samo je pogoršalo bolest: dalje preuzimanje previše poslova na poslu, a i kući, povećalo je stres i na kraju je morala da uzima jače lekove. Danas, ne može da zamisli svoj život bez lekova.  To je i razumljivo, obzirom da je nastavila intenzivni način života (to je podrazumevala pod pojmom „normalan život“ i „prebacila teret“ na ono što je u početku trebalo da bude samo jednokratno rešenje za ublažavanje glavobolje. Problem preobimnog rada može da postane minoran spram drugih teškoća koje mogu da uslede zbog zavisnosti od lekova.
Kada se temeljni izvori problema zanemaruju, simptomi(glavobolja) se pogoršavaju, simptomatska rešenja postaju sve snažnija (upotrebljavamo jače lekove) i (na kraju) sposobnost za rešavanje temeljnih uzroka problema nestaje. Tada, sve veće oslanjanje na simptomatska rešenja obično donosi propratne pojave, poput ozbiljnijih zdravstvenih problema koji zatim traže više pažnje i lečenja. Pojedinci, kao i moja sagovornica, ne primećuju kako ova pojava („prebacivanje tereta“) potkopava njihovu sposobnost za usvajanje temeljnih rešenja, sve dok zavisnost od „prebacivanja tereta“ ne naraste do nepodnošljivog nivoa, često na kraju vodeći u neizbežan slom, nekada i sa tragičnim posledicama.
Ovde želim da se osvrnem na još jednu interesantnu pojavu. Često čujemo kritičke stavove da nas farmaceutske kompanije čine zavisnicima od njihovih lekova. U najvećem broju slučajeva to nije tačno i predstavlja novi pokušaj „prebacivanja tereta“, odnosno odbacivanja lične odgovornosti. U konkretnom slučaju nisu krivi proizvođači lekova, već ljudski nemar koji je u prvi plan izbacio simptomatsko rešenje (lekove), a potpuno potisnuo u drugi plan temeljno rešenje – lični razvoj i unutrašnju promenu.
Dinamika prebacivanja tereta ponavlja se u različitim situacijama, ali uvek ima isti sistemski obrazac. Ona može da nastane svaki put kad se čovek suoči sa teškim problemima; međutim, postoji razlika između simptomatskih i temeljnih rešenja. Samo ova poslednja otkloniće simptom rešavajući njegove temeljne uzroke. Simptomatska rešenja su brzopleta rešenja, poput uzimanja lekova protiv bolova, koja rešavaju simptome problema, ali ne i dublje uzroke, dok su temeljna rešenja poput balansa privatnog i poslovnog života, smanjenja obaveza … Tako dve tablete protiv bolova, otklanjaju simptome poput glavobolje. Ovde treba da razumemo i sledeću pojavu – kratkoročno poboljšanje smanjuje potrebu za dubljim rešenjem – smanjenjem obaveza, ličnim razvojem … Tada težimo da se vratimo „normalnom životu“, ili, da budem precizniji, onim što u tom trenutku pod tim pojmom podrazumevamo. Pa gde je tu mudrost?
Sve veće oslanjanje zapadne kulture na racionalnu nauku i tehnologiju u proteklih dvesta godina savršeno odgovara dinamici prebacivanja tereta, otkrivajući igru sila koje stvaraju sve veću tehnološku moć i smanjuju ljudski razvoj i mudrost. Osnovna postavka tog pristupa je povećanje efikasnosti kroz modernu nauku i tehnologiju. No, drugi pristup uključuje celovit (emocionalni, mentalni, fizički i duhovni) razvoj i veću mudrost. To znači razvijanje našeg osećaja povezanosti sa prirodom i jednih s drugima i učenje kako da živimo na načine koji prirodno neguju naše sposobnosti da budemo ljudi.
Ta dva pristupa se međusobno ne isključuju, ali, lakše je prebaciti teret na tehnološka rešenja i tako zapostaviti razvijanje vlastitih sposobnosti. Zato upotrebljavamo digitrone, a zaboravljamo matematičke operacije. Oslanjamo se na automobile koji nas odvoze na svaki cilj, a zaboravljamo radost hodanja. Kupujemo veći auto da bismo se osećali sigurnije, umesto da naučimo da rezumemo sebe, da razumemo jedni druge i jedni drugima omogućimo osećaj lične sigurnosti. Većina nas malo zna o našim sposobnostima stvaranja kvaliteta koje istinski cenimo u životu, jer nas naša kultura (popularna kultura) ohrabruje da prebacimo teret sa te vrste znanja. Dajući nam privid moći, moderna tehnologija smanjuje potrebu za kultiviranjem naših izvora moći. Potreba za temeljnim i celovitim ličnim razvojem postaje potpuno zaboravljena (potisnuta). Nakon izvesnog vremena, moć koju stičemo tehnologijom postaje sve što znamo.
Tada, u „prebacivanju tereta“ ne vidimo ništa loše i to, po navici, postaje naš logičan izbor. Razmislite o tome kada se sledeći put suočite sa teškoćama u životu. Napravite mudar, a ne logičan izbor. I ne zaboravite: uspeh je putovanje vođeno mudrošću!

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: