Da li ćete u 2019. godini morati da radite sa ljudima koji vas iritiraju ili nerviraju?
Možda je to vaš kolega sa kojim delite kancelariju? Možda je to vaš direktor firme? Možda vaš neposredni šef koji vas zatrpava poslovima (često i onim koje on po opisu posla treba da uradi) i uvek se žali? Možda vaš saradnik koji nikad ne uradi posao na vreme? Ili zaposleni koji nikad ne uradi posao na očekivan način? Možda vaš kupac? Možda spoljni konsultant? Možda vaš ____________________ (dopišite osobe koje vas iritiraju ili nerviraju, a sa kojima ste primorani da radite) A, možda, svi oni zajedno?
Skloni smo da okrivljujemo, ali okrivljivanje ne funkcioniše. Kada uvidimo da okrivljivanje ne funkcioniše, često pokušavano da menjamo, odnosno, „popravljamo” druge ljude. A kada ti pokušaji ne uspeju, mi metaforički, nekada i bukvalno, želimo da pređemo u neki drugi prostor i pronađemo “bolje i pametnije” ljude, one ljude koji vide svet kao mi. Ali, nažalost i u ovom novom, očekivali smo boljem i pametnijem okruženju, nailazimo na ljude koji počinju da nas frustriraju. Situacija se, dakle, ponavlja.
Iako bismo voleli da verujemo da smo uspešni u menjanju drugih, obično nismo. Uprkos našim najvećim naporima, vremenom shvatamo da je pristup „izvan“ u promeni drugih beskorisnih investicija koje donose malo ili nimalo povratka. Daleko od našeg cilja da postignemo visoko efikasan tim, odeljenje ili kulturu u organizaciji, nastavljamo sa radom koji nas frustrira i iscrpljuje. Ali, ostaje činjenica da se u svetu u kome živimo, naš lični uspeh meri rezultatima koje postižemo. I ako ne radimo sami u vakuumu, skoro svaki rezultat koji ostvarimo zahteva da uspešno sarađujemo sa drugim ljudima. Čovek sa pravom, postavlja pitanje: šta da radim?
I dok je prirodno i pomalo ukorenjeno u nama, da odmah pogledamo druge i da kažemo šta treba da urade, ili, da se trudimo da ih popravimo, ili, da pokušavamo da ih promenimo, ako tako radimo zaglavićemo se u onoj Sartr-ovoj misli: “Pakao nije mesto, pakao su drugi ljudi” i to nas neće dovesti daleko.
Pošto je naš uspeh meren rezultatima koje ostvarujemo, a do vrednih rezultata dolazimo kroz saradnju sa drugima, ništa nije važnije od učenja kako da budete efikasniji u međuljudskim odnosima.
Postoje načini koji nam pomažu i iznova pokreću da postanem pravi katalizator za kretanje naših odnosa na efektivan, smislen način.
Dobra vest je da imamo alate i sposobnost da pažljivo ispitamo šta biste mogli da promenite, ili uradite drugačije, kako bi izgradili vredne odnose u vošoj organizaciji. A i u drugim okruženjima, pre svega porodici. Učesnicima mojih treninga, posebno “U najboljem izdanju – ljubav, komunikacija i međuljudski odnosi” je ovo dobro poznato.
U okviru radionice „Navigacija za pametno putovanje kroz međuljudske odnose“ učesnici uče 12 postupaka, a u ovom postu podeliću sa vama kratke informacije o 3 postupka koja vam mogu pomoći da izgradite vredne odnose sa ljudima u vašem okruženju, bilo da je odnos sa njima vaš izbor, ili ste silom prilika primorani da radite i provodite vreme sa njima:
- Ispitajte svoje prave motive
- Nosite “naočare” koje vam izoštravaju, a ne one koje vam zamagljuju pogled
- Izbegavajte “fliper” sindrom
U osnovi njihove uspešne primene je odmerenost – u ovom kontekstu navažnija karakterna osobina i tada su ti postupci kao redak začin – donose najbolji ukus svakoj osobini koja je potrebna za efikasnu komunikaciju i izgradnju vrednih odnosa sa ljudima u vašem okruženju.
Ispitajte svoje prave motive
Motivi su osnovni razlozi za akcije koje preduzimate i reči koje izgovarate. Niko vam ne može reći koji su vaši motivi. Ljudi mogu da pokušaju, jedino vi možete doći do pravih razloga zašto ste nešto uradili radite.
Da li su vaši motivi zdravi – zasnovani na najboljim željama za sebe i druge? Ili, ikada imate nezdrav motiv – onaj koji je vođen strahom, ljutnjom, ili neispunjenom potrebom za prihvatanjem, snagom ili sigurnošću? Razmotrite sledeća pitanja:
• Kada dajete komentare na sastancima – da li je vaš pravi motiv dodavanje vrednosti raspravi (zdrav), ili, uglavnom želite da šef misli da ste pametni (nezdrav)?
• Kada sve preuzmete sami, a ne delegirate voljnim, sposobnim ljudima – da li je vaš pravi motiv da uštedite vreme (zdrav), ili se plašite gubitka kontrole (nezdrav)?
• Kada dajete nepoželjne savete svom kolegi – da li je vaš pravi motiv da zaista pomognete (zdrav), ili potreba da se osetite kao da ste bolji nego što je on (nezdravi)?
• Kada ne možete reći „ne“ i uhvatite sebe da radite tuđe poslove – vaš je pravi motiv da iskreno pomognete (zdrav), ili se plašite da kažete “ne” uvereni da je rad za druge jedina vrednost koju dodajete (nezdrav)?
Osim ako redovno ne razmatrate svoje motive i preispitujete svoje izbore, u opasnosti ste da nehotice svoj život prepustite “auto-pilotu” i stvorite jaz u odnosima koji su vam najvažniji na poslu. A i kod kuće.
Nosite “naočare” koje vam izoštravaju, a ne one koje vam zamagljuju pogled
Jedna od najvećih pretnji za efikasno vođenje, komunikaciju i rad s drugima je preterano insistiranje na vašoj verziji istine. Da li ste nekada nekoga, ili neku situaciju, prosudili prebrzo ili ste postupali prerano – a kasnije saznali da je vaše prvobitno mišljenje bilo nepotpuno ili netačno? Pošto smo mi ljudi koji ne znamo, a i ne možemo da znamo sve informacije sve vreme, naš pogled na život može biti ograničen. Možemo da se zaglavimo gledajući kroz niz stakala neodgovarajućih dioptrija koja nam iskrivljuju, a ne izoštravaju stvarnost.
„Naočare“ koje izaberemo da nosimo svaki dan su filteri kroz koje vidimo sebe i svet oko nas. I ono što vidimo utiče ono što mislimo i osećamo – što direktno utiče na ono što radimo i na kraju na ono što postižemo.
Ako smo previše uloženi u našu tačku gledišta, možda ćemo propustiti da vidimo pravi potencijal u sebi ili drugima, a to znači usporen napredak, lošiji međuljudski odnosi, unutrašnji nemir, stalni stres i česte frustracije…
Možda ćemo ugasiti ideje pre nego što budu imale mogućnost da se ostvare, ili da propustimo priliku koja je pred nama. Sve što želite da poboljšate (jačanje veze, napredovanje u karijeri, pronalaženje inovativnog rešenja problema), zahteva da prvo identifikujete bilo kakva ograničenja u naočarima koje trenutno nosite i da ih zamenite onima koje su optimalnije i korisnije.
Baza programa “U najboljem izdanju – ljubav, komunikacija i međuljudski odnosi” je Persolog® metodologija i „Persolog® Personality Profile“ međunarodno priznat alat za određivanje profila ličnosti ljudi. To su odlične naočare sa pravom dioptrijom koja vam izoštrava, a ne zamagljuje, sliku stvarnosti. Iskustva dokazuju da je razumevanje sopstvenog profila ličnosti i razumevanje profila ličnosti ljudi koji nas okružuju, veoma važno za efikasnost i vredne rezultate na brojnim životnim područjima.
Izbegavajte “fliper” sindrom
Kada ste poslednji put igrali fliper? Za one koji su rođeni u eri post-flipera, evo kako to funkcioniše: igrač koristi „izbacivač“ za lansiranje metalne kugle prema brojnim fizičkim ciljevima kako bi akumulirao bodove. Svetla bljesnu, zvona bruje i odbijači udaraju lopticu dok se bodovi nagomilavaju – što olakšava fokusiranje na igru, igrač postaje udubljen do te mere da ništa drugo ne primećuje a reakcije su mu uglavnom automatske usmerene na hitne(!) intervencije.
Udaranje po tasterima i bodovanje poena u igri flipera je veoma slično rešavanju problema i postizanju hitnosti koja zahteva vašu pažnju svaki dan: telefonski pozivi, dokumenta, e-poruke, sastanci itd. Možda se ne osećate kao da su vaši hitni zadaci igra, ali oni to mogu postati privučeni brzim tempom i fokusom koji je potreban da bi se oni obavili. Dodajte malo endorfina u žurbu dok obeležavate svoje obaveze i vaše reagovanje na svakodnevne “hitne” situacije počinje da izgleda kao veliki uspeh u igri flipera: potpuno nas zadovoljavaju i čak čine zavisnim – moramo još da igramo. Na kraju igre flipera, koliko god poena osvojili, shvatite da, zapravo, ništa vredno niste postigli.
Ako ste ikada došli do kraja dana i osećali se kao da ništa od stvarne vrednosti niste ostvarili, možda patite od “fliper” sindroma.
Pošto hitne akcije deluju na vas i bore se za vašu neposrednu pažnju, sa “fliper” sindromom počinjete da se konfuzno ponašate i da onim što u trenutku smatrate hitno zamenjujete ono što je zaista važno. Završavate sa vremenom na uzbudljivim, ali manje važnim stvarima – ili još gore, na smetnjama koje vam garantuju sledeći „nivo“ u igri. Vi ste toliko zauzeti borbom protiv požara, dakle onim hitnim stvarima, da propuštate priliku da ih selektirate i radite ono što je zaista važno i vredno.
Iako su neke hitne situacije takođe važne, od vitalnog je značaja da se shvati da mnoge važne stvari nisu hitne, ali zahtevaju od vas da reagujete na njih: dugoročni ciljevi, važni projekti i ključni odnosi. Ali, pošto se hitno ponašanje može lako prepoznati i adresirati, organizacije ih često nagrađuju. Ovo, dodatno, može da pruži snažan podsticaj da upustimo u svakodnevnu “fliper” igru hitnosti, da tako kažemo, i da se vrtimo u krugu trivijalnosti.
Ne morate u potpunosti da odstupite od igre hitnosti, ali morate da razlikujete kada morate da je igrate i da izgradite poziciju koja vam omogućava da racionalno procenite i odlučite da li ćete je igrati. Kada dobijete malu pauzu između hitnih slučajeva razmislite o tome šta je zaista važno – to će napraviti razliku. I dovesti do bolje i srećnije karijere.
Pročitajte i tekst: „Efikasna komunikacija sa teškim ljudima i mehanizam projekcije“
Krizne komunikacije 